Kokan Mladenović: Radikali iz 90-tih nemaju odgovor na mladost iz 21. veka
To što je neko korumpiran, kao i ovde u Jablanici, sad već košta puno ljudskih glava. Jako bi me radovalo da se protesti preliju i na Bosnu i druge zemlje. To je primer kako neka čestita mladost ume da kaže – dosta !
Razgovarala: Senka KURT
Kokan Mladenović je režiser, ali i profesor Fakulteta dramskih umjetnosti u Beogradu, odakle su zapravo počeli bojkoti i pobuna studenata u Srbiji. On je i analitičar i filozof i glasni promatrač društava u kojima živi. A živi i režira u svim državama bivše zajedničke zemlje. I posmatra i kritizira i upozorava i nudi rješenja. U teaatru i van njega.
Prisjećamo se zajednički kako smo prije sedam godina razgovor s njim stavili pod naslov “O krhotine naše prošlosti poseći će se naša deca”. Pa pitamo, šta danas, u aktualnom momentu, u Srbiji, ali ako hoćete i svijetu misli o tome što je na izvjestan način prognozirao.
Mladenović: Do ovog studentskog protesta, aktuelnog, je delovalo da je to neizbežno. Mi ništa iz naše prošlosti nismo rešavali. Što kaže Marčelo, sklopili smo nemir, a ne mir nakon ratova 90-tih, nastavili da se mrzimo, da podstrekavamo, da delimo po verama i nacijama, po socijalnim statusima, da deca idu u podeljene škole. Sve smo učinili da mladi nastave da žive u mržnji, da nikad završene 90-te prenesu duboko i u 21. vek. I praktično, do ovog protesta je delovalo da će sve to što smo mi gurnuli pod tepih, kao svoj istorijski talog, kao krhotine našeg života, da će oni iseći nogice na tome i da će iskrvariti naša deca.
Međutim, očigledno su deca rešila da podignu taj tepih i očiste sve prljavštine koje su ispod. Da taj teren učine normalnim prostorom za život. I ta količina mladosti, radosti, ljubavi, čistoće koje emituju zaprepašćuje i bezmalo je samorodna. Mi sve vreme verujemo da postoji neka normalna Srbija, normalna Bosna, normalna Hrvatska. Samo imamo vrlo mali krug prijatelja koji pripada tom normalnom. Ubeđeni smo da je većinska zemlja na pogrešnoj strani i da to naša deca primaju kao uticaj sredine, obrazovanja, medija, da nije nešto što će od njih učiniti samosvesne ljude koji će znati da menjaju svet nabolje. I tu smo se, očigledno, grdno prevarili.
Obrazovanje daje slobodu od dogme
Interview: Je li nefer, međutim egoistično, nefer od nas da mladima, uz sve teškoće života koje imaju, mi ostavljamo obavezu ili amanet da čiste to prljavo pod tepihom?
Mladenović: Grdna je to sramota. Ponosan sam na svoje studente. Na Fakultetu umetnosti oni uče kao mladi glumci, reditelji da prepoznaju devijacije vremena, da svojom umetnošću reaguju na to. Oni su prosto školovani i vaspitavani da prepoznaju nepravdu, da reaguju na nju. Generalno gledano, mislim da svako visoko obrazovanje podrazumeva, pre svega, formiranje nezavisne ličnosti. Bilo koja ozbiljna škola je škola koja vas uči da mislite svojom glavom. Biti obrazovan za mene je isto što i biti angažovan jer je nemoguće da ne primetite nelogičnosti svega.
Interview : Biti obrazovan znači biti slobodan?
Mladenović: Bukvalno tako. Obrazovanje vam daje slobodu od dogme. Mi smo taj naš svet, u kome očigledno nismo umeli da nađemo rešenja, prebacili njima. Mene je sramota jer u nekom normalnom svetu oni nisu smeli da se sretnu da ovim problemima. Mi smo to morali da završimo 90-tih. Što se Srbije tiče, naivno smo u jednom trenutku pomislili, u onom prevratu protiv Miloševića, u oktobru 2000. godine, da smo uspeli napraviti demokratsku, zemlju pravih vrednosti. To mukotrpno putovanje, 12 bačenih najlepših godina moje generacije u ratovima, protestima protiv Miloševićevog zla, mislili smo da smo završili. A nismo. Sramota me da smo taj balast prebacili studentima – da se bore ne samo protiv iste ideologije, nakaradnosti, već bukvalno i protiv istih ljudi.
Interview : Kad se okrenete u ne tako davnu prošlost, možete li sebi objasniti kako se nakon Miloševića Srbiji dogodilo ponovo gotovo isto. Ponegdje i ponekad i gore…
Mladenović: Što više vremena prolazi to je moj bes usmeren prema demokratskim snagama koje su srušile Miloševića – veći. Ispostavilo se da mi nismo dobili suštinsku promenu društvenih vrednosti. Društvena paradigma gotovo se nimalo nije promenila. Dobili smo puku zamenu političkih elita. Te elite su bile demokratskije nego današnja Srbija, tolerantnije, mediji su bili otvoreniji. Ali, suštinske demokratije nije bilo. A tad je i počela ta tajkunska Srbija. Uostalom, taj opozicioni tajkun Čedomir Jovanović je kupio za 1 euro neku fabriku… Čuvene afere onoga doba su pokazale do koje mere je ta demokratska elita bila koruptivna i koliko se malo bavila suštinskim promenama. Uostalom, kako god je tragična pogibija glorifikovala Zorana Đinđića, nemojte zaboraviti da je on premijer Vlade koja je uvela veronauku u škole. Valjda da bi se dodvorila desničarima, nacionalistima, napravili kompromise. I veronauka je i dalje legitimni predmet u srpskim školama. Mislio sam da će se nakon 5. oktobra dogoditi denacifikacija Srbije, da ćemo saznati koliko je tragična mera onoga što smo uradili u regionu i sami sebi pod dejstvom paravojnih, vojnih, policijskih formacija ili tajne policije koja je ubijala po Srbiji. Tako su se u jednom šokantnom talasu odjednom pojavili snimci kako “škorpioni” ubijaju muslimane.
Mladi ljudi nemaju domovine, žive u globalnom svetu
Interview : Ali to je bilo zahvaljujući medijima, prije svega, ali ne i tadašnjim vlastima. Ili…
Mladenović : Ja verujem da je vladajuća politika imala uvid u to i prosto dozvolila… U tih mesec dana pojavili su se još i snimci hladnjače s leševima Albanaca u Borskom jezeru, Perućac, poligon u Batajnici, tercijalne grobnice, dokumentarni film o Srebrenici. Srbija je bila u šoku tih mesec dana od strahota za koje nismo znali, bar nismo znali razmere toga. To je poslužilo samo da se Milošević isporuči u Hag bez građanskog rata. Kad je isporučen, zauvek smo digli ruke. Čak i afere koje su tada otkrivene nisu imale sudske epiloge. Nismo saznali koje je ubio, preselio, palio ljude u visokim pećima. Srbija je propustila istorijsku priliku da povuče crtu ispod 90-tih, sad je prilika za novu, demokratsku zemlju.
Interview: Je li ovo, što se upravo dešava širom Srbije, nova, istorijska prilika? Pa i da se vratimo na račune iz 90-tih?
Mladenović: Ja verujem da jeste. Ta iznenađujuća generacija, desetine hiljada pametnih, mladih ljudi samo zanima budućnost. Oni nemaju domovine. Oni žive u globalnom, viralnom svetu. Oni se referišu na globalne fenomene. Oni imaju ogromnu želju da žive normalno. Ja vjerujem da je ta tragedija, pad nadstrešnice u Novom Sadu, povod za bunt, ali nije razlog. Razlog je ogromno akumulirano nezadovoljstvo mladih koji ne žive normalne živote. Razni su to okidači. Uostalom od 1. januara njihovi vršnjaci iz Bugarske i Rumunije su u Schengenu. Shvataju da celi svet normalno putuje, ide, živi. Mi i dalje živimo neku izolaciju, neregularan život koji su nam ostavili roditelji. I sad je red da kažu – dosta ! Vidimo da sin medijskog mogula iz Srbije može da zgazi devojčicu na pešačkom prelazu i da ne odgovara, da predsednikovi kumovi i kumčići mogu da organizuju lanac prostitucije, da državna bezbednost ima najveću plantažu droge u Evropi… Deca shvataju da živimo u ogromnoj neregularnosti i onda je svejedno… Ja nemam ništa protiv da izgube jednu, dve godine u protestima. Mi smo izgubili deset godina. To nije gubljenje vremena, jer ako sad to ne urade onda je potpuno besmisleno da studiraju, jer njihovo obrazovanje i znanje neće odlučivati o njihovim životima. Odlučivaće neke partijske knjižice, status, pripadnost klanu. Mislim da su oni rešili da daju validnost sopstvenoj diplomi i znanju.
Studenti su ukinuli ideologiju
Interview: Sad se vidi koliko ništa nismo znali, kako smo lako kritizirali mlade, kako smo govorili da su nezainteresirani, da ne znaju šta se dešava, samo su na interenetu. Govorili smo da su oni apolitični, a sad se ispostavlja da oni i mi više politiku ne vidimo i ne doživljavamo isto…
Mladenović : Mi smo vezani za ideološke platforme. Mi levičari želimo da svet ide na levo, nacionalisti na desno. A deca imaju platformu normalnog života. Zato je to tako široko prihvaćeno i podržano. Oni su ukinuli ideološku ravan. Ali, sramotno je da nama ideal bude normalan život, ali očigledno je da smo doveli i države i generaciju naše dece do toga da smatraju da je najbolje što može da im se desi samo normalan životu, u demokratski uređenoj zemlji, gde se poštuju zakoni.
Interview : Ako nemaju ideologiju, imaju ideale. Šta Vaše iskustvo i kao profesora kazuje?
Mladenović: Umetnički fakulteti su specifični, naši student su senzibilizovani da posmatraju svet iz perspektive opšteg dobra. Praviti predstavu znači obraćati se zajednici, polisu. A polis ima svoje probleme. Oni su prosto predodređeni da analiziraju svet oko sebe da bi znali kojim temama na koji način da govore i imaju svest da je pozorište korektiv sveta ka nekom opštem dobru. To je odsek režije na Fakultetu.
Interview : Ali, takvih je najmanje…
Mladenović: Tako je. A to da desetine hiljada studenata pokazuje beskrajnu solidarnost o opštem dobru i to rade s beskrajno mnogo tolerancije, poštovanja, vaspitanja – to je iznenadilo i nas koji radimo s mladim ljudima. Da postoje u tom broju mladi ljudi koji su svesni i svoje odgovornosti, da imaju svest o opštem dobru u državi koja se bavi isključivo promocijo sebičnog, popularnog, bogatog, ukida svaku svest o društvenim, socijalnim problemima. To je gotovo skrivena kamera, ogromno iznenađenje za sve nas.
Ruši se jedan stari svet, svet iz 90-tih
Interview: S druge strane imamo vlast koja puca iz svih oružja na najpodliji, najbjesniji, najzluradiji način. Kako vidite tu reakciju? To je očekivano?!
Mladenović: Mislim da su svi oni u svom prirodnom staništu – radikalski primitivizam 90-tih odakle su svi izašli. Svi su izašli iz Šešeljevog šinjela. To je najstrašnija, najkrvoločnija Srbija. Postojao je jedan kratki period u kojem je Aleksandar Vučić u nastojanju da prigrabi vlast neko vrijeme nosio demokratskije odelo. Mi se nismo dali prevariti, ali mnogi jesu, verovali da je moguć obrt. Ovo je industrija mržnje u kojoj se oni sjajno snalaze. Od početka 90-tih oni nemaju ništa kreativno u svojoj političkoj agendi. Znamo šta hoće – veliku Srbiju, sve su bazirali na mržnji prema drugim narodima, verama ili prema svim koji ne misle kao oni. Mržnja i agresija su jedine konstante te agende. Nema ideala, ništa što je konstruktivno.
Zato im je ogroman problem sa studentima što promovišu mir, ljubav, demokratiju, nenasilni su, ne dozvoljavaju ideološku platformu koju bi mogla prihvatiti ili osuditi neka većina. Predsednik države ima napade agresije, sujete, a studenti ne žele da komuniciraju s njima jer je nenadležan. To je najveći pakao koji mu se mogao dogoditi da se drži ustavnih ovlašćenja. Rekao bih to ovako – radikali iz 90-tih nemaju odgovor na mladost iz 21. veka. To je sudar civilizacija. Ovde se napokon ruši jedan stari svet, svet iz 90-tih.
Interview : Usuđujete li se prognozirati, šta će biti nakon ovoga, u šta će se ovo izroditi, na kraju, koliko će ovo trajati, koliko može trajati ?
Mladenović: Ovo se neće brzo završiti, budimo realni.
Interview: Pa nije brzo ni nastalo…
Mladenović: Pa da. To što se desilo u Novom Sadu je vrh ledenog brega, okidač za sve što se više nije dalo trpeti. Samo je odjednom uzelo previše života. A krenulo je s padom helikoptera, pa Ribnikar, Dubona, naplatna rampa… Već je bilo svega previše. Ja verujem, šta god se nadalje bude dešavalo u Srbiji, da će studentski pokret biti neprolazan korektiv društva. Niko neće moći voditi politiku kao do sada. Pokazalo se da oni mogu brzo i lako da se organizuju na desetinama hiljada i reaguju na konkretnu nepravdu, jedan incident. Nije im problem da pešače stotine kilometara. Više ništa im nije problem. Mislim da će svaka buduća vlast morati vrlo pažljivo da vodi računa šta studenti misle i da li je urađeno po zakonu.
U Srbiji je trenutno završeno nekoliko kapitalnih projekata, koje je finansirala ova vlast, koje oni ne smeju da otvore nakon ovih protesta. Jer također nemaju dozvole i sve što je po zakonu predviđeno da ima. I sve je to zaustavljeno. I možda su spasili neke živote. Ja verujem da će ovo dugoročno voditi ka nekoj suštinskoj demokratizaciji Srbije, da će se napokon napraviti bar šestomesečni uslovi, u nekom prelaznom periodu ravnopravne političke utakmice, da neki drugi ljudi dođu u priliku i promene vlasti u Srbiji. To što je neko korumpiran, kao i ovde u Jablanici, sad već košta puno ljudskih glava. Jako bi me radovalo da se protesti preliju i na Bosnu i druge zemlje. To je primer kako neka čestita mladost ume da kaže – dosta !
Nije normalno živeti podeljeno, sa toliko korupcije
Interview: To je pitanje koje i sama dobijam, posebno od kako su počeli prosvjedi i bojkot studenata u Srbiji – zašto u BiH, unatoč strašnim nepravdama, korupciji, problemima, ne izazimo na ulice. Zašto trpimo, zašto šutimo, čega se bojimo?
Mladenović : Prvo, Bosna je zauvek uništena tom strašnom podelom po nacionalnim kriterijumima svega. I to je ogroman prostor ne samo za korupciju nego i za manipulaciju. Sve što bi bilo isterivanje neke pravde kriminalca, ministara… ovde se pominje kao udar na nekoga. Kao ne hapsi se kriminalac nego neki Srbin, Hrvat, Bošnjak… Ovde nema ništa opšte, pa je kompromitovano opšte dobro. Čim ne postoji opštost u interesu onda je sve uzaludno. Ne znam zemlju koja ima tolika količina besramne birokratije kao u Bosni. Način na koji svi ministri, sekretari, pomoćnici, savetnici imaju službene automobile, svi od siromašne zemlje kradu i isisavaju ono što im ni po čemu ne pripada. Paradoksalno, stotine hiljada ljudi gleda pre kako da se dodvori, uhlebi, nađe načina da uđe u tu besramnu piramidu vlasti i iskorišćavanja umesto da radi protiv nje. Studenti u Srbiji su nas naučili da postoji snaga. Ja ne verujem u srpsku opoziciju, a ne mislim da ni u Bosni postoji neka čestita opozicija koja će promeniti državu. Ali postoji snaga koja želi da živi normalno. A mladi u Bosni zasigurno ne žive normalno. Kad uđete u Bosnu ulazite u tamni vilajet krivina, rupa, blata. Ne možete dođi do ljudi koje volite. Jer je puteve neko ukrao. Ovde postoji realnog osnova za pobunu normalnih ljudi. Bez ideologije. Jer nije normalno živeti tako podeljeno, sa toliko korupcije oko vas, toliko ispraznih nacionalističkih fraza, koje 30 godina posle rata manipulišu ljudima.
Kad pukne žučna kesa
Interview: A sad ćemo malo o razlogu zbog čega se ponovo u Sarajevu. Po knjizi Blank sarajevskog glumca, a evo i pisca Feđe Štukana radite, kako sam čula, posljednji jugoslovenski koncert u Kamernom teatru 55.
Mladenović: Ne znam koliko je jugoslovenski, ali jeste koncert. Ono što u knjizi postoji kao društvena platforma jeste primenjivo za sve ove naše zemlje. Blank je veliko ukidanje laži. Treba pre svega hrabrost da se obračunaš s vlastitim lažima, porocima, zabludama. Da surovo iskreno prema sebi progovori o samom sebi.
Interview : To nije uobičajeno. Nude nam se slike lijepih, bogatih, uspješnih. Ova virtualna “realnost” ne dopušta obračune,
Mladenović: Štukan je tim surovim obračunom zaradio ozbiljan kredit da se surovo obračuna i sa svim onim što je također strašno u tom životu – sa političkim, religijskim elitama, sistemima manipulacije koje mladog čoveka vode u katastrofu. Nas jako zanima uzročno posledična veza između raspada jednog društva i raspada jednog života. I kad se taj život u jednom trenutku napokon sastavi, društvo nastavlja da bude raspalo.
Posljednja trećina knjige je jedan aktivistički manifest pokazuje da ta borba ne bi smela da prestane. Mi ne radimo Blank kao autobiografsku knjigu o nekome, niti kao povest minulog vremena, u kojem postoji jedan život koji je egzotičan, strašan. Mi Blank radimo jer je dnevno aktuelan. Svi fenomeni o kojima Štukan govori – dostupnost narkotika, političke kompromitovane elite koje rade isključivo za sebe, način na koji se naše crkve pretvaraju u desničarske partije, koje šire mržnju – sve je to više nego aktuelno. I predstava koju pravimo bi trebala da ima tu izuzetno aktuelnu kopču sa današnjim vremeno. Blank je povod da ponovo ispričamo priču o nečemu što se dešava danas, a ne ono što se dešavalo u Štukanovoj mladosti pa do kraja romana.
Interview : Kad ste prvi put pročitali roman šta ste pomislili?
Mladenović: U ekspresionizmu predstave i u glumačkom i u muzičkom će se videte taj moj prvi utisak. Meni to kao da je pukla žučna kesa nečijeg života. Mi smo u Kamernom radili Darka Cvijetića koji je sav od nekih biranih reči, poetskih metafora, pesnik u prozi. A Feđina literature je nešto potpuno drugčije. Ona ide iz rock and rolla, iz tih gadarija koje više nisu mogle da se akumuliraju u jednom čoveku, u jednom životu. Kao da je pukla žučna kesa jednog života i jednog društva i sve se izlilo i traži hitnu intervenciju. Blank traži hitnu intervenciju jednog društva u odnosu na fenomene koje knjiga pokazuje. Prosto, to se mora hitno sanirati.
Interview: Hoćete reći da je i Srbiji pukla žučna kesa?
Mladenović: Mislim da jeste. Sve što se desilo. Ne postoji taj organizam koji može da se samopročisti od toliko zla. I ovo je trenutak u kojem ćemo to sanirati i živeti normalno zauvek. Ili će nas to ubiti.
The post Kokan Mladenović: Radikali iz 90-tih nemaju odgovor na mladost iz 21. veka appeared first on Interview.ba.