Mostarske kiše

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu

Jedne jeseni

Jao kad bih znao sa kim sada spava

Ne bi joj glava, ne bi joj glava

Jao kad bih znao ko je sada ljubi

Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi

Jao kad bih znao ko to u meni bere

Kajsije još nedozrele

Govorio sam joj ti si derište ti si

Balavica

Sve sam joj govorio

I plakala je na moje ruke, na moje reči

Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo

Telo ti zrelo, šta se praviš svetica

A padale su svu noć neke modre kiše

Nad Mostarom

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg

Nije bilo

Pitala me je imam li brata, šta studiram

Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me

Je pitala

Pitala me je da li bih mogao sa svakom

Tako sačuvaj bože

Da li je volim tiho je pitala

A padale su nad Mostarom neke modre

Kiše

Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini

Ali nije htela to da čini, nije htela

Il nije smela, vrag bi joj znao

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima

Njene oči ptica, njena bedra srna

Imala je mladež, mladež je imala

Ne smem da kažem

Imala je mladež mali ljubičasti ili mi

Se čini

Pitala me je da li sam Hrvat imam li

Devojku

Volim li Rilkea, sve me je pitala

A na oknu su ko božićni zvončići moga

Detinjstva zvonile kapi

A noćna pesma tekla tihano niz donju

Mahalu

Ej Sulejmana othranila majka

Ona je prostrla svoje godine po parketu

Njene su oči bile pune kao zrele breskve

Njene su dojke bile tople ko mali psići

Govorio sam joj da je glupava, da se pravi

Važna

Svetlana Svetlana znaš li da je

Atomski vek

De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam

Joj govorio

Ona je plakala, ona je plakala

Vodio sam je po kujundžiluku po

Aščinicama

Svuda sam je vodio

U pećine je skrivao, na čardak nosio

Pod mostovima se igrali žmurke Neretva

Ždrebica

Pod Starim mostom Crnjanskog joj

Govorio

Što je divan, šaputala je, što je divan

Kolena joj crtao u vlažnom pesku

Smejala se tako vedro, tako nevino ko

Prvi ljiljani

U džamije je vodio Karađoz beg mrtav

Premrtav

Pod teškim turbetom

Na grob Šantićev cveće je odnela malo

Plakala kao i sve žene

Svuda sam je vodio

Sada je ovo leto

Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme

U jednom listu pola stupca za Peru Zupca

I ništa više

A padale su svu noć nad Mostarom neke

Modre kiše

Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini

Al nije htela to da čini, nije htela

Il nije smela, vrag bi joj znao

Ni ono nebo ni ono oblačje ni one

Krovove

Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka

Nad Mostarom

Ne umem zaboraviti

Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu

Njen smeh što je umeo zaboleti kao

Kletva

Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu

Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša

Ni one teške modre kiše

O jesen besplodna njena jesen

Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu

Sve je govorila malo tužno malo

Plačljivo o Karenjini

Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo

Ni mrava zgaziti

Smejao sam se, ti si glupa on je ubica

Ti si dete

Ni one ulice one prodavnice poslednjeg

Izdanja Oslobođenja

Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne

Umem zaboraviti

Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom

One kiše

Ljubila me je po cele noći, grlila me i

Ništa više

Majke mi ništa drugo nismo

Posle su opet bila leta posle su opet

Bile kiše

Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane

Otkud tamo

Ni ono lišće po trotoarima ni one dane

Ja više ne mogu, ja više ne umem

Izbrisati

Piše mi pita me šta radim, kako živim

Imam li devojku

Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen

Na one kiše

Ona je i sad kaže ista kune se Bogom

Potpuno ista

Da joj verujem da se smejem davno sam

Davno prokleo Hrista

A i do nje mi baš nije stalo klela se

Ne klela

Mora se tako ne vrede laži

Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu

Sve sam joj govorio

Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu

Knjigu čitala popodne

U kosi joj bilo zapretano leto žutilo

Sunca malo mora

Prve joj noći i koža bila pomalo slana

Ribe zaspale u njenoj krvi

Smejali smo se dečacima što su skakali

Sa mostova za cigarete

Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš

Su deca

Govorila je mogu umreti mogu dobiti

Upalu pluća

Onda su dolazile njene ćutnje duge

Preduge

Mogao sam slobodno misliti o svemu

Razbistrit Spinozu

Sate i sate mogao sam komotno gledati

Druge, bacati oblutke

Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići

Nekud otić daleko

Mogao sam umreti onako sam u njenom

Krilu, samlji od sviju

Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu

U stenu, sve sam mogao

Prste je imala dugačke krhke beskrvne

A hitre

Igrali smo se buba-mara i skrivalice

Svetlana izađi eto te pod stenom nisam

Valjda ćorav

Nisam ja blesav hajde šta se kaniš

Dobićeš batine

Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u

U samu reku našla bi me

Namiriše me kaže odmah pozna me dobro

Nisam joj nikad verovao valjda je stalno

Curila kroz prste

Volela je kestenje kupili smo ga po

Rondou

Nosila ga je u sobu vešala o končiće

Volela je ruže one jesenje ja sam joj

Donosio

Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju

Pitao sam je šta misli o ovom svetu

Veruje li u komunizam

Da li bi se menjala za Natašu Rostovu

Svašta sam je pitao

Ponekad glupo znam ja to i te kako

Pitao sam je da li bi volela malog sina

Recimo plavog

Skakala je od ushićenja hoće hoće

A onda odjednom padala je u neke tuge

Ko mrtvo voće

Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za

Živu glavu

Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona

Pala s Jupitera

Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a

Ne neko drugi

Taman posla, kao da je on u najmanju ruku

Brando ili takvi

Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna

Ti si đavo

Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi

Nije verovala

Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje

Svašta je govorila

A padale su nad Mostarom neke modre kiše

Stvarno sam voleo tu Svetlanu

jedne jeseni

Kad bi’ znao sa kim sada spava

ne bi mu glava

Ne bi mu glava jao kad bi’ znao

ko je sada ljubi

Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao

kad bi’ znao ko to

U meni bere kajsije još nedozrele.

PERO ZUBAC O MOSTARSKIM KIŠAMA

Jednu od najpopularnijih poema MOSTARSKE KIŠE  Pere Zupca godinama naizust znaju generacije ljubitelja poezije.

Objavljena je 8. listopada 1965. Stihovi koji su postali simbol mladalačke ljubavi, nastali su gotovo slučajno, stjecajem sretnih okolnosti.

– „Mostarske kiše“ su nastale u Novom Sadu, u prostorijama tadašnje Omladinske organizacije, gdjee sam se zatekao praveći društvo prijatelju i pjesniku Radetu Tomiću. On je za zagrebački „Telegram“, gdje smo obojica objavljivali, kucao pjesmu, ja sam se jedno vreme dosađivao, a onda sam sjeo za pisaći stroj, uvukao papir i za nepun sat ispisao „Mostarske kiše“. Možda bi poema bila i duža, ali više nije bilo vremena, jer je trebalo da obojica pjesme predamo na poštu. (Pero Zubac)

Urednik „Telegrama“ i ugledni pjesnik Zvonimir Golob objavio je u cjelini poemu 21-godišnjeg nepoznatog pjesnika, što je tada bilo neuobičajeno.

Poema je zatim nastavila da živi svojim životom, tiskana je kao poster u reviji „Polet“ i omladinskom listu „Pop-ekspres“, potom u vidu plakata u sarajevskom časopisu „Spektar“, u listu „Zdravo“, kao i ulaznica za jedno autorovo književno večer u „Skenderiji“.

Prevedena je na više jezika, a samo u tadašnjem SSSR njen tiraž u elitnom časopisu „Rabotnica“ bio je 19 milijuna i 750 tisuća primjeraka.

U liku Svetlane, Zubac je, kaže, spojio četiri svoje mladalačke ljubavi:

– To su četiri moja rana zanosa, spojena u jednom liku. Od svake sam uzeo pomalo. Prva je bila Vera iz Osijeka, koja me pitala jesam li Hrvat jer sam pjevao u jednom zagrebačkom bendu, šta studiram, volim li Rilkea…

Druga Mirjana, moja gimnazijska ljubav iz Lištice, skupljala je kestenje, nosila ga sobom i nizala na lančić…

Jedna Njanja, Beograđanka, došla je kod sestre u Nevesinje. Ona je imala 15,  ja 17 godina i vukla je sobom neku staru Cvajgovu knjigu koju je poslijepodne čitala. Igrali smo se žmurke na Neretvi.

Četvrta je Dragana Vlajić, kasnije Zubac, studentica književnosti iz Novog Sada, koja je voljela ruže jesenje i ja sam joj ih donosio. Ta kutija je i sada u mojoj kući, tamo ju je ona sobom donijela.

– Dugo sam bio ljubomoran na Mostarske kiše, mislio sam da ta pjesma sklanja neke moje druge pjesme i uopće sve što radim…

Imao sam jednu polemiku sa mojim ruskim prevoditeljem Irinom Ivanovnom, koja mi je, kad sam je zapitao šta ima u toj pjesmi da je doživjela toliko izdanja i prijevoda odgovorila da u njoj ima nešto što ne može da se definira, neka tajna kao što je ruska duša…, ispričao je Pero Zubac.

BIOGAFIJA – PERO ZUBAC

Pero Zubac rođen je 30. svibnja 1945. godine u Nevesinju, gdje je završio osnovnu školu, dok je gimnaziju pohađao u Širokom Brijegu i Zrenjaninu.

Studirao je književnost južnoslavenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gdje i danas živi.

Objavio je 50 knjiga poezije, 20 knjiga pjesama za djecu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđersko, tri knjige parodija na jugoslavensko pjesništvo (Pantologija nova, Smejuljci, Perodije), 16 antologija jugoslavenskog i stranog pjesništva.

Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dvije knjige na makedonski, dvije na albanski, jedna na mađarski, jedna na talijanski jezik i jedna na rumunjski jezik), a pjesme su mu prevođene na dvadeset svjetskih jezika. Nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine srpskih antologija pjesništva i pjesništva za djecu.

Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa „Detinjstvo“ Zmajevih dječjih igara i časopisa za djecu „Vitez“ iz Beograda, suradnik brojnih jugoslavenskih revija, časopisa i listova.

Kao novinar, imao je svoje kolumne i feljtone u “Borbi” (Beograd), “Pobjedi” (Podgorica), “Svijetu” i “Nedjelji” (Sarajevo), “Oku” (Zagreb), “Dnevniku” (Novi Sad), “Poletu” (Zagreb), “Radu” (Beograd), “Glasu omladine” (Novi Sad), “Uni” (Sarajevo), “Subotičkim novinama” (Subotica), navodi se o Peri Zupcu u Wikipediji.

Dodaje se kako je Zubac za književni rad nagrađen značajnim jugoslavenskim nagradama kao što su: “Nagrada punoljetstva” OK SSO Novi Sad, “Goranov vijenac”, “Goranova plaketa” za književnost za djecu, “Jovan Popović”, “Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, “Zlatna kap sunca Mostara”, “Stražilovo”, “Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca “Pavle Adamov”, Godišnje nagrade Radio Beograda, Nagrade “Zmajevih dječjih igara” za književnost za djecu, nagrada “Stara maslina” za književnost za djecu, Bar, “Gašino pero”, Lazarevac, za životno djelo u književnosti za djecu, “Zlatni ključić” Smederevske pjesničke jeseni za književnost za djecu, Zlatna čaša manifestacije “Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine.

Vjerojatno je jedna od njegovih najdražih nagrada ona sa ”Šantićevih večeri” 2017. godine u Mostaru.

Pero Zubac se na tadašnju jugoslavensku poetsku scenu meteorski uspeo poemom “Mostarske kiše”, koja je zauvijek ostala njegovim zaštitinim znakom. Jedna je od najizvođenijih poema na ovim prostorima, piše Bljesak.info.

e-hercegovina.com