Kosa se spremala goniti u mlin uređenu pšenicu. Iako je to bio muški posao, odrađivale su ga i žene. Većina njih je mogla nositi vreće pune žita. Najteže ih je bilo dignuti na konja, tu je trebala pomoć, a rasprtile bi ih same.  

Kosa je naučila čvrsto svezati vreće, uvezati ih za samar s obje strane pa sve utegnuti kolanom ispod konja. U mlin je krenula s kumom Jelom po nepisanom pravilu na brižanski dan, petak.  

– Tebi bi, Kose, mlinar Križe samlio bez ujma? – našali se kuma Jela jer su svi znali kako dotični, otkad je ostao udovac, poručuje Kosi za udaju. Po seoskoj računici to je za nju bila dobra prilika.  

Cvita, kako bi skrenula s škakljive teme, spomenu poznate izričaje vezane uz odlazak u mlin. 

– To je stara istina, onaj ko ima kuma mlinara misli „imam kuma, samlit ću bez ujma“, a mlinar kojem kum dolazi konatori  evo kuma, dat će mi dva ujma“.  

Plemići su imali svog mlinara i nisu gledali „u malo“, ta blagostanje prezire sitničarenje.  

Kad su žene s natovarenim konjima krenule preko brda prema vodenici, Cvita dade Kosi kraću soju i pripomenu: 

– Ponesi, Kose, ovu klišnjaču sa sobom ako te kakva napast sritne na putu? 

Bilo je jasno o kakvoj napasti govori Cvita. Pričalo se o mjesnom oholici koji bez srama zagleda mlade žene i djevojke, presreta na putu i napastuje. Kosa ga se bojala, iako je se klonio otkad se pročulo o Jurinu odlasku u fratre. Titula fratarske matere davala je Kosi određene privilegije, pred njom su mnogi zazirali, a Kosa se jasno očitovala o udaji:   

– Ne ću! Kad nisam imala sriće prvi put, ne ću se udavat nikako. Cvita me štiti ko svoju, nisam prikorna, a gazdinska je kuća, di će mi tako bit, nigdi? 

– Grijota je da tako tilo propada – šalila se grlata Jela. 

– Tilo je svakako propadljivo – Kosa je s izjavama sve više sličila Cviti po onoj „s kim si, taki si“ – ne bi ja dala svoj lip glas za sva blaga ovog svita! Ne bi ružila svog Juru kad se Bog smilova meni grišnoj biti pratarska mater.  

– Daleko je Jure od pratarluka, ali tako ti je, Kose, pratarska mater triba bit čestita žena – Jela  ženski cerlik pretoči u blagi razgovor, dobra riječ mu je otvorila prostor. 

Na putu prema vodenici, Kosa je razmišljala o svom životu, poglavito o onoj majčinoj kako je „ nigdiprispila“. Bila je zahvalna Cviti što u njoj probudi uspavano dostojanstvo govoreći: „Odaj uzdignute glave, Kose! Ako si jednom posrnula, nemoj više“. Nije Kosa dotada bila svjesna te plemenite dimenzije  koja stanuje u svakom ljudskom biću, samo ju treba potaknuti. Pamtila je Cvitine riječi : „Kom je Bog dao razum da zna primit, naučit će i od tuđe matere!“  

Kosa se više nije obazirala na prošlost, već odlučila služiti u Plemića. Od Cvite je naučila kako služenje donosi više mira, nego želja da budeš služen.  

Često je razmišljala o mogućem susretu s Antom. Najradije bi ga izbjegla kad bi mogla, otišla bi na staje. Svejedno, voljela je maštati o tom susretu dopuštajući mislima da blude, da se vinu u oblake… 

Znala je Kosa za Antin dolazak u grad i Cvitin odlazak na viđenje. Nisu o tom puno pričale. Ante nije dolazio u selo, iako je selo priželjkivalo taj trenutak. Želje uglavnom ostanu uskraćene. 

I mlinarova želja za Kosom ostade uskraćena, iako joj je obećavao „bili kruv“ i poželjnu titulu mlinarice,  od ujma se uvijek dobro živjelo. Kosa se pomirila sa sudbinom, prihvatila služenje dobrih gospodara spoznavši kako ima i onih gdje je „bili kruv, a crni zalogaj“. 

Iva Bgaraić/Tomislavcity

Objava Dašak moga zavičaja: „Imam kuma, samlit ću bez ujma“  pojavila se prvi puta na Tomislav City.