Većina ljudi, poznanike s kojima nisu pretjerano bliski, pozdravlja na sličan način. „Kako si? Šta ima?“U istom stilu se i odgovara: „A, evo…“ Pogdjekad oni stariji i spremniji za razgovor, dodaju i ono „a, evo… ne da se kiši“.
Tako je nekako i sa stanjem u društvu.
Kako stojimo s korupcijom? „A, evo…“
Kako to da su cijene u Hrvatskoj najveće u Europi? „A, evo…“

Zašto se, u ime Hrvatske, tobože poklanja žrtvama totalitarnog, jugo komunističkog terora, a onda se hrli odati počast i njihovim krvnicima? Zlu ne trebalo!

Po onoj narodnoj „umiljato janje dvije majke siše“, sjedi se na dvije stolice premda je „stolica naroda“ pod pritiskom oštruljaste zadnjice, odavna napukla, rasklimala se i iskrivila. Samo što se ne raspadne. „A, evo…“ – reći će mu.

Razumijemo kad tako odgovori susjed u žurbi ili prodavačica u ćevabdžinici, ali demokratski izabrani predstavnici demosa… Isto kad bi ubojica, na pitanje zašto je ubio ženu, odgovorio „a, evo…“. Pa se ti misli!
Kod nas je sve „a, evo“.

Kažu da se i ovi „navijač“ što je potegao nož, tako nekako branio na istražnom sudu. Kao u onom vicu o Mujinoj čakiji na koju je Haso slučajno pao kad se poskliznuo na bananu. Te tako šest puta.

Slična objašnjenja nam daju i političari. Zato više nitko i ne priča viceve. I šta će sad sritni Mujo i Haso? Kome će oni pričati svoje?

„A, evo… – sleginje ramenima – Hrvati mi iđu na jetra više neg onom njihovu, kakono se zvaše… Sve se nešto ko pogospodilo. Sve ago i bego. Gotovan do gotovana. Sve bi to bilo „in“ i „kul“. To bi ti reko ko je ko oni… Vodalo bi paščad, nako po gospocki, ali da vrše nuždu po tuđim dvorištima, da prostite. Tako i ovi na vlasti… Lako ti tako! Kakvi te vicevi, jadan ne bio! Kud god kreneš ugaziš u nešto. Mačka, bolan, barem svoje zakopa. Ta nisu vicevi za svakoga! To je za finu raju, a đe ćeš danas nać takve, jarane?! U Hrvatskoj… u Bosni… đe?“

Ima, vala, Mujo pravo. Sve se pogospodilo, svima prišlo priko zubi samo komarci u zadnje vrime ne biraju. Izdoše do kosti. Bošsačuvaj! Nisu ti to obični komarci, nego tazi ispod čekića. GMO, made in klimatske promjene.

Hrvatska se, navodno, do grla zadužila kako bi među prvima uvezla. Koju godinicu se pridura – piše u uputstvu za upotrebu – a, onda će za sveosve pocrkati. Tako ih – kažu – programiralo.

Eno ti u Kini, na jednom TV kanalu, emisiju vodi umjetna inteligencija. U Njemačkoj drži Misu. U Saudijskoj Arabiji drži predavanja o transhumanizmu i klimatskim promjenama. Pa, kad su tako pametni onda valjda znaju pričati i viceve. Barem nako ko Mujo.
Ma, iđender – reko – provjerit.
Kad tamo… to se raspisalo, nikad kraja… Dva i po aršina papira. Pa, kakav je to vic, Iruda ti!?

Gledam… vic nako… bezveze. I nije tako dug. Nego mi, na ona dva aršina, (ro)bot pokušava razoputiti ispričani vic. Haha.

„Da si čovik – rugam se – zna bi da se vicevi ne tumače. I da, ako se tumače, to znači jednu od tri stvari:

1. Ili vic nije ispričam ko Bog zapovijeda
2. Ili nije baš Bog zna što
3. Ili je slušatelj glup, pa nije razumio
Sve tri opcije su jednako uvredljive.
Sad bi, vidim, tribalo dodati i četvrtu:
4. Ili vic ne priča ljudsko biće.

Ako mene pitaš – nisi prošao Turingov test i meni je zbog toga drago. Nema vajde objašnjavati.

Da si ljudsko biće, znao bi bez ikakva tumačenja. Samo ti se kazuje. Kao i vic, uostalom.
Uvridio se na pasja kola…
Samo što nije počeo vriđat. Srića pa zasad to ne smi, te se latio sarkazma i cinizma. Docira li docira. I uporno koristi svetogrđe “mi ljudi”.
Puklo mi prid očima.
Ama, nemeš ti bit ljud, jadan ne bio!
Ko da čovik kaže „mi anđeli“… Razumiš!

Narogušio se i stao se, ko tamađoje, ispričavati, a zapravo uvijeno vriđa. Na pet araka. I opet ukumio – mi ljudi, te mi ljudi. Pa, sam ga utrnula.
Majmune jedan robotski! Mujo je za tebe spejs šatl!

E – reko – kad jednom dođeš u Vladu neš ga tako trokatat ko navijen. I imaš lude sriće što ti tamo neće tribat taj Turingov test.

Ni oni ga, vala, nisu prošli.